Povodom informacije da je Apelacioni sud u Beogradu nakon tri i po godine potvrdio optužnicu Tužilaštva za ratne zločine (TRZ) protiv petorice pripadnika Višegradske brigade Vojske Republike Srpske (VRS) za zločin koji je počinjen u mestu Štrpci (mesto u Bosni i Hercegovini kroz koje prolazi pruga od Beograda do crnogorskog grada Bar), kada je iz voza oteto, a kasnije i ubijeno 20 civila nesrpske nacionalnosti, većinom Bošnjaka, Fond za humanitarno pravo (FHP) je saopštio da zahteva da institucije nadležne za procesuiranje ratnih zločina u Srbiji ovaj krivični postupak vode bez daljeg odugovlačenja.
“Mi opravdano možemo da sumnjamo da će taj postupak biti efikasno sproveden, naročito ukoliko imamo u vidu da se poslednjih godina generalno suđenja za ratne zločine veoma sporo odvijaju. Podsetila bih da predmet Lovas (12 optuženih da su u oktobru i novembru 1991. naterali seosko stanovništvo hrvatske nacionalnosti u minsko polje, zbog čega je poginuo “neutvrđeni broj civila”) koji se pred prvostepenim sudom nalazi već jedanaest godina” kaže Ivana Žanić, koordinatorka pravnog tima FHP-a.
Žanić objašnjava da od trenutka odluke Apelacionog suda (24. oktobra 2018. godine) pa u roku od mesec dana, mora da se zakaže pripremno ročište i da sudski postupak krene.
“Prvu optužnicu, koja je rezultat regionalne saradnje sa Tužilaštvom Bosne i Hercegovine, protiv petorice pripadnika Višegradske brigade Vojske Republike Srpske (Gojka Lukića, Ljubiše Vasiljevića, Duška Vasiljevića, Jovana Lipovca i Dragane Đekić) Tužilaštvo za ratne zločine je podiglo u martu 2015. godine. Pre tri i po godine u sinhronizovanoj akciji Srbije i BiH, uhapšeno je 15 osoba optuženih za otmicu u Štrpcima – deset Bosni i pet u Srbiji. Iako su hapšenja izvršena u isto vreme, u BiH se suđenje odvijalo i dokazni postupak je završen”, podseća Ivana Žanić.
I dok se sudski postupak u Bosni i Hercegovini privodi kraju, u Beogradu od 2015. godine pa do danas, Viši sud u Beogradu je čak devet puta odbio da optužnicu potvrdi – šest puta uz obrazloženje da Tužilaštvo optužnicu nije sastavilo u skladu sa formalnim zahtevima iz Zakonika o krivičnom postupku, dok je tri puta vratio na dopunu istrage-podseća Fond.
Nakon devete optužnice i tri i po godine, Apelacioni sud u Beogradu je doneo konačno rešenje kojim je potvrdio optužnicu za zločin u Štrpcima.
Među 20 putnika, građana tadašnje Savezne Republike Jugoslavije, nalazio se i Niazim Kajević. Njegov brat Nail kaže, na vest da je Apelacioni sud potvrdio optužnicu, da porodice očekuju da se ovaj proces konačno dovede do kraja jer nikakvog razloga za odugovlačenje nema.
“Svi su elementi poznati skidanjem tajnosti sa dokumenata Železnice koje je pokazalo sve detalje otmice i umešanost, kako Savezne Republike Jugoslavije (u čijem su sastavu tada bile Srbije i Crna Gora prim, red.) , tako i Vojske Republike Srpske koja je izvršila tu otmicu. Sad više nema kud, mora se dovesti do kraja”, veruje Nail Kajević.
Selma Memović Čolović je imala osam godina kada joj je ubijen otac Fikret. Ona se nada da će konačno porodice dočekati da pravda bude zadovoljena i da svi i nalogodavci i počinioci ovog zločina budu osuđeni. Kaže da su porodice bošnjačkih žrtava diskriminisani u svakom pogledu.
Ivana Žanić ocenjuje da se ovaj zločin, kao i zločin u Sjeverinu (otmica i ubistvo 17 građana Srbije bošnjačke nacionalnosti iz Sjeverina kod Priboja 1992. godine) može nazvati državnim zločinom.
“Povezanost Srbije i Vojske Republike Srpske je dokazana tako da u svakom slučaju zločini u Štrpcima isto kao i zločin u Sjeverinu, može okarakterisati kao državni zločin”, reči su Ivane Žanić.
Na letošnjoj konferenciji koju je organizovao nevladin Sandžački odbor za zaštitu ljudskih prava i sloboda, istraživač ratnih zločina Nemanja Stjepanović rekao je da je Srbija zaboravila zločine nad Bošnjacima tokom devedesetih godina prošlog veka, jer Sandžak nema političku snagu i inicijativu da nametne tu temu.
“Nigde se odgovornost države Srbije ne pominje. Naša vlast danas se pravi kao da se devedesetih u Sandžaku ništa nije dešavalo, a desili su se zločini u Štrpcima, Sjeverinu, Kukurovićima (bošnjačko selu u opštini Priboj koje je, prema krivičnoj prijavi Fonda za humanitarno pravo 18. februara 1993. godine Vojska Jugoslavije granatirala i usmrtila troje meštana, nakon čega su zapalili kuće i pobili stoku, prim. red.), torture u policijskim stanicama… Vlast potpuno ćuti, nema procesuiranja zločinaca, sem za Sjeverin, ali on nije tretirao odgovornost države. Nema ni pomoći porodicama žrtava, koje Srbija i ne priznaje, nema reparacije, niti im država nudi bilo kakvu utehu”, ukazuje Stjepanović.
Pripadnici Višegradske brigade Vojske Republike Srpske, predvođeni haškim osuđenikom Milanom Lukićem (vođom grupe “Beli orlovi” osuđenim u Haškom tribunalu na doživotni zatvor za dva masakra počinjena u junu 1992. godine, kada je 120 žena, dece i starijih osoba živo spaljeno u Pionirskoj ulici u Višegradu i obližnjem selu Bikavac) nasilno su zaustavili voz u stanici Štrpci i iz njega izveli 18 putnika Bošnjaka, jednog Hrvata i jednu osobu neutvrđenog identiteta.
Potom su ih vojnim kamionom odvezli u prostorije osnovne škole u mestu Prelovo kod Višegrada. Nakon što su im oduzeli sve vredne stvari i pretukli ih, vezali su ih žicom i odvezli u napuštenu kuću u obližnje selo Mušići, gde su im naredili da legnu, a zatim ih ubili – podseća FHP.
Za ovaj zločin do sada su pravosnažno osuđeni samo Nebojša Ranisavljević i Mićo Jovičić.
Ranisavljević je 2003. godine osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 15 godina.
Mićo Jovičić, protiv koga je vođen postupak pred sudom Bosne i Hercegovine, priznao je da je učestvovao u ovom zločinu, te je sa Tužilaštvom BiH 2016. godine zaključio sporazum o priznanju krivice, na osnovu kojeg je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od pet godina.
-
Branka Mihajlović
Od 1995. do 2006. radi u Radiju Slobodna Evropa u Pragu kao novinar, od 2006. je dopisnik RSE u beogradskom birou.
RSE
